Obraćanje predsednika Narodne skupštine dostavljamo u celosti:

„Danas se opraštamo od Dušana Čkrebića, borca, graditelja, inženjera, političara i najvišeg rukovodioca. Opraštamo se od velikog rodoljuba, komuniste i socijaliste, poslednjeg među velikim svedocima i učesnicima jednog vremena koje je obeležilo živote mnogih generacija. Opraštajući se od Dušana Čkrebića ne opraštamo se od tog vremena u kojem je on ostavio ogroman trag, baš zato što se naš Dušan za života potrudio da ne zaboravimo to veliko vreme. Za njega nije bilo dovoljno da svoj život posveti gradnji boljeg društva, nego je dobro znao da nama mlađima mora da prenese svoje iskustvo i svoju mudrost, da bismo znali da cenimo dela njegove generacije, a još više da naučimo kako da pređemo prepreke kada na njih naiđemo.

Imao sam veliku životnu privilegiju da od Dušana Čkrebića, mog prijatelja i učitelja, iz prve ruke dobijem savet, očinsku preporuku, ali i drugarsku kritiku. Nisam mogao da imam boljeg i dobronamernijeg učitelja od njega i na tome sam mu večno zahvalan.

Ako neko misli da ne zna kakav je bio životni put Dušana Čkrebića, ne mora da brine. Dovoljno je da zna istoriju ove zemlje od Drugog svetskog rata naovamo i u svemu što je važno pronaći će i Dušana Čkrebića. Sa 17 godina otišao je kao dobrovoljac na Sremski front, gonio je naciste i njihove sluge sve do Zagreba i do Trsta i oslobodio je svoju zemlju, za šta je bio i odlikovan. Gradio je prugu Šamac-Sarajevo sa svojom kragujevačkom omladinskom radnom brigadom. Bio je student u Moskvi gde ga je dočekala Rezolucija Informbiroa i raskid sa staljinizmom. Nije imao dilemu, vratio se kući da gradi svoju zemlju i njenu nezavisnost.

Čime god da se bavio i koju god dužnost da je preuzeo, otišao je do samog vrha. Do predsednika Privredne komore, predsednika Izvršnog veća Srbije, predsednika Skupštine Srbije, predsednika Predsedništva Srbije, predsednika CK Saveza Komunista Srbije. Naša Srbija izmenila je svoje lice u vreme kada je Dušan Čkrebić bio njen prvi čovek – izgrađen je auto-put od Beograda do Batočine, završena je pruga Beograd-Bar, počela gradnja Kliničkog centra u Beogradu, doneta odluka o gradnji termoelektrane Nikola Tesla B i hidroelektrane Đerdap 2, izgrađen je Sava Centar, osnovan je Univerzitet u Kragujevcu. I nešto na šta je naročito bio ponosan – odobrena je gradnja Hrama Svetog Save, njegovim ličnim naporom i njegovom željom da Srbija oduži veliki dug utemeljivaču svoje crkve i državnosti. Nije se dao svim pritiscima i pretnjama koje je zbog toga imao, a možemo samo da zamišljamo kakvi su to pritisci bili. Na predlog Srpske pravoslavne crkve Dušan Čkrebić biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Dušan Čkrebić, onakav kakvog sam ga poznavao, nije stao onda kada je završio svoj politički angažman. Njegove analize i preispitivanja vremena u kojima je i sam učestvovao „iz prvog reda“ – nešto je najdragocenije i najpoštenije što smo mogli da čujemo u moru drugih glasova. Bio je komunista, ali nije bio dogmata, bio je i socijalista, ali ne po cenu kompromisa oko vrhunskih ideala solidarnosti i pravde. Bio je i veliki patriota, Srbin u najplemenitijem značenju, borac za velike ideale, i borac za svoju zemlju i svoj narod.

Hoću ovde da mu se još jednom, poslednji put, zahvalim za svaku reč koju mi je rekao, za svaki savet pa i za svaku zamerku koju je umeo i te kako da mi saopšti. To su bile reči mog starijeg druga i ja sam ih upijao, zato što su te reči bile kompas uz čiju pomoć ne možete da zalutate. Čuvaćemo sećanje na Dušana Čkrebića, na sve što je uradio za svoju zemlju i na sve što nas je naučio kako da nastavimo njegovu veliku životnu misiju.

Neka je večna slava i hvala našem Dušanu Čkrebiću!“