Поздрављајући присутне, председник Одбора Мехо Омеровић подсетио је да је овај Закон донет 2006. године, три године пре доношења тзв. кровног антидискриминационог закона, а одредбе члана 32. и 33. о дужности јединица локалне самоуправе да подстичу службе подршке за особе са инвалидитетом, ради повећања нивоа њихове самосталности у свакодневном животу и уклањања архитектонских баријера како би се зграде, јавне површине и превоз учинили приступачним особама са инвалидитетом, у примени су од 1. јануара 2007. године. Он је оценио да је у погледу физичке приступачности, још увек актуелно успостављање ефикасног механизма надзора и контроле. Омеровић је истакао да је доношењем Закона о забрани дискриминације, знатно оснажен Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, пре свега кроз пребацивање терета доказивања акта дискриминације са тужиоца на туженог и проширење активне легитимације подносиоца тужбе (на Повереника и Удружење).

У наставку седнице, присутнима се обратио и помоћник министра рада и социјалне политике Владимир Пешић који је нагласио да је Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом први антидискриминациони закон у Србији, који је био покретач свих осталих закона и програма намењених особама са инвалидитетом, као и да дискриминација у Србији није на високом нивоу.

Саша Гајин директор Центра за унапређење правних студија је представио зборник радова Петогодишњица усвајања Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Он је оценио да је овим Законом направљен велики помак у законодавству и правној свести, као и у новој правној политици на коју сви могу да се поносе.

Иванка Јовановић из Националне организације особа са инвалидитетом је анализирала спровођење Закона у пракси. Она је изнела податак Светске здравствене организације да особе са инвалидитетом чине 15 одсто становништва, као и да се често сусрећу са дискриминацијом, односно са неједнакошћу, искљученошћу и кршењем основних људских права. Статистички подаци у нашој земљи указују да је око 70 одсто особа са инвалидитетом сиромашно, 55,5 одсто не партиципира у друштвеном животу, 80 одсто деце са сметњама у развоју са налази у институцијама, док је само око 13 одсто особа са инвалидитетом запослено. Оно што додатно забрињава јесте и податак да је од тог броја 10 одсто запослено у невладином сектору, највише у организацијама ОСИ, а да је само 1 одсто у привреди и јавном сектору. Она је апеловала да осим константног подизања свести и едукације у оквиру ОСИ, али и стручне јавности, мора да се води рачуна и о обезбеђивању финансијских средстава из буџета Републике и локалних самоуправа, а у циљу операционализације антидискриминацијских мера прописаних овим Законом и доношењем свих других антидискриминацијских прописа, Стратегијом за унапређење положаја особа са инвалидитетом за период од 2007. до 2015. године, локалним акционим плановима, а тиме и опредељењем новчаних средстава за имплементацију акционог плана за примену Стратегије за период од 2012. до 2015. године. Јовановић је указала присутнима да сви морају да раде на систематској примени овог Закона.

Драгиша Дробњак, секретар Савеза слепих Србије је указао да је образовање изузетно важно и да је на том пољу доста учињено, али да су резулати још увек незадовољавајући, као и да велики проблем представља обезбеђивање уџбеника за слепе. Дробњак је додао, да је у области културе доста учињено, у смислу доступности институција особама са инвалидитетом, али да је још увек велики проблем недостатак књига за слепе.

У раду седнице су, поред чланова Одбора, учествовали члан Комитета УН за права особа са инвалидитетом др Дамјан Татић, повереница за равноправност полова Невена Петрушић, државни секретар Министарства културе, информисања и информационог друштва Снежана Стојановић Плавшић, заштитник грађана Града Београда Душанка Гаћеша, и представници НВО ''Из круга'', Савеза МНРО Србије, Националне организације особа са инвалидитетом Србије, Савеза инвалида рада Србије, Савеза глувих и наглувих Србије и Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије.