16. октобар 2013.  Председник Републике Хрватске Иво Јосиповић

16. октобар 2013. Председник Републике Хрватске Иво Јосиповић

Среда, 16. октобар 2013.

Седма посебна седница Народне скупштине Републике Србије у 2013. години

Председник Народне скупштине др Небојша Стефановић сазвао је Седму посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у 2013. години, за среду, 16. октобар 2013. године, са почетком у 17 часова.


За ову седницу утврђен је дневни ред:
1. Обраћање Народној скупштини господина Ива Јосиповића, председника Републике Хрватске.

(Седница је почела у 17.10 сати. Седницом председава др Небојша Стефановић, председник Народне скупштине.)


ПРЕДСЕДНИК: Поштоване даме и господо, поштовани народни посланици, отварам Седму посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у 2013. години.
Као што вам је познато, ову посебну седницу сазвао сам да би се Народној скупштини обратио председник Републике Хрватске, Његова екселенција господин Иво Јосиповић.
Част ми је да у име народних посланика и у своје име поздравим Његову екселенцију господина Иву Јосиповића, а поред њега поздрављам и остале чланове делегације Републике Хрватске, као и представнике дипломатског кора који прате данашњу седницу са галерије Велике сале Дома Народне скупштине.
Сада молим Његову екселенцију господина Иву Јосиповића, председника Републике Хрватске, да узме реч.
ИВО ЈОСИПОВИЋ: Поштовани господине предсједниче Народне скупштине Републике Србије, поштоване госпође и господо посланици, ваше екселенције велепосланици, хвала вам на могућности да се обратим Народној скупштини Републике Србије.
Иако је повијест односа Хрвата и Срба дуга, први сам предсједник Републике Хрватске у повијести који има част обратити се посланицима Народне скупштине. Сама та чињеница говори да су односи између наше двије државе дошли до точке коначног сазријевања. То значи да смо демократске земље које имају политичку вољу и одлучност затворити круг сукоба и отворити простор за истинско партнерство.


Свјестан одговорност за сваку ријеч коју ћу овдје изговорити, бит ћу врло отворен, без фраза које су уобичајене у сличним пригодама. Желим говорити као политичар свјестан одговорности коју сви ми носимо за будућност односа Хрватске и Србије, за будућност наших земаља.
Наша два народа и наше двије државе истодобно и веже и раздваја комплексна заједничка прошлост. У њој су се измењивали периоди сурадње и периоди сукоба. Имали смо тешких тренутака који су нас раздвајали, али имали смо и периода заједничких успјеха и добре сурадње.
Стално се враћајући на отворена питања из прошлости без да их затварамо, губимо осјећај за реалност и осјећај за перспективу. Од прошлости морамо учити, али уз сво дужно поштовање према прошлости, наша обавеза је живот данас и живот сутра.
Да поновим ријечи покојног премијера Ђинђића – живот не може да чека. Наше државе, наше грађанке и грађани морају дочекати рјешење свих оних проблема који нас оптерећују у међусобним односима. Морају имати могућности искористити све оно добро што на обострану корист можемо учинити кроз сурадњу.
Коначно, и најтеже, потребно је обновити међусобно повјерење. Без међусобног повјерења биће немогуће ријешити истински важна питања. То је изазов, јер између свега тога је истина која је сигурно за многе у Србији различита од оне коју ми знамо у Хрватској. Тога треба бити свјестан и то треба јасно рећи.
Калварију коју је Хрватска прошла 90-их памтимо као борбу за наш опстанак, слободу и самосталност. Сјећамо се слика порушених градова и села, бројних злочина и несретних судбина. Међу страдалницима и људима несретних судбина било је, свјесни смо, и пуно наших суграђана Срба.
Ако неке повијесне околности различито цијенимо, у једноме морамо бити уједињени. Морамо бити уједињени у осуди сваког злочина, јер само тако можемо будућим генерацијама послати поруку која јамчи да злочини никада више неће бити поновљени ни са једне стране. Морам рећи да сурадња коју имамо на плану прогона починитеља ратних злочина охрабрује.
Сви озбиљни људи свјесни су да је нашу генерацију допало да једном заувијек постави однос између Хрватске и Србије тако да он буде на добро и једних и других. То није посао који доноси тренутну политичку популарност. Напротив, доноси ризик, често вику, негодовање неких група, подозривост других, често пута и цинизам људи који не желе признати да је добро могуће и да може и мора бити јаче од зла.
Особно не прихваћам да нас наша тешка повијест заувијек чини непријатељима или барем странама које никако не могу наћи заједнички језик. Не прихваћам безнађе, не прихваћам дефетизам. То су све изрази страха, незнања и немоћи, недостатка визије и самопоуздања.
Ова генерација мора имат самопоуздање. Немамо право на изговоре и одлагања посла који се мора обавити за добробит наших држава и народа. Трагични дјелови наше прошлости повезују нас на начин који намеће посебне обавезе. Они који не буду могли одговорити том изазову убрзо ће престати бити важни на политичкој сцени.
Повијест модерне Европе је повијест праштања и стратешке великодушности. Нас су грађани изабрали да проблеме рјешавамо, а не да их стварамо. У овом тренутку пред нама и нашим владама, пред нашим друштвима постоје двије групе отворених питања. Једна су она која су посљедице рата и распада бивше заједничке државе. Друга отворена питања су заправо неискориштене могућности и шансе које су пред нама.
Наша прва обавеза и политичка и људска је да поштујемо невине жртве. Треба бит довољно човјек и разумјети бол другога, па и бол оних који су до јучер били непријатељи. Колико год неки критизирали да су ријечи недовољне или небитне, битно је отићи на мјесто страдања невиних и јасно изрећи исприке. Најлакше је мрзити и имати предрасуде. То је најједноставније и најсигурније, нема пропитивања, нема сумње у себе, али нема ни садржаја. Нема ничега.
За нас у Хрватској најважније је питање сазнања судбине несталих. Још увијек тражимо 1.689 људи, хрватских грађана. Од тога 953 хрватске и 736 српске националности. То је 1.689 обитељи које не могу наћи мир и достојанство да могу покопати своје најмилије. Мислим да је заједнички приоритет да тај проблем ријешимо што прије. Морам рећи да задњи тренуци сурадње на том плану између наше двије државе заиста охрабрују.
Други приоритет је да се свима који су избјегли осигура право на дом и право да одаберу гдје желе живјети. То је питање људског достојанства и за мене особно изузетно важно. Желим да водимо искрену и поштену бригу за избјеглице и повратнике.
Данас више нема политичких или сигурносних запрека да се избјегли Срби врате у Хрватску, а ни да се Хрвати из Србије врате у своје домове. Али да би се људи вратили, треба им осигурати стамбено збрињавање, поврат имовине и посао. Многи су добили ту прилику, многи је, нажалост, још чекају. Наше им државе морају помоћи да ту прилику искористе и ми смо у Хрватској свјесни те одговорности.
Распад бивше државе оставио нам је и неријешене проблеме сукцесије и границе. И једно и друго рјешава се, по мом суду, беспотребно споро и ја бих волио да наше владе са више одлучности уђу у рјешавање тих пријепора. Као што треба брже рјешавати бројна имовинска, статусна и економска питања која тиште грађане с обје стране границе, тако треба размишљати и о будућности.
У Хрватској смо пуно учинили да грађани остваре своја права, али нажалост посао није довршен. Овдје ћу се поново срести с хрватским грађанима и грађанкама српске националности који су под теретом рата напустили своје домове. Поновићу им да сви имају право на повратак, да имају право на имовину и да су добродошли у Хрватску.
Требамо водити рачуна и о Србима у Хрватској и о Хрватима у Србији. Они су изузетно важан дио не само наших друштава него и међусобног разумијевања. Али никако не смијемо Хрвате и Србе који не живе у својој матичној држави сматрат тек објектима наше бриге. Они су, осим дио своје мањинске заједнице, и пуноправни грађани који су током повијести дали неизмјеран допринос нашим државама.
Дугачка је листа Срба који су на пољу знаности, образовања, културе, господарства, спорта и политике неизмјерно задужили Хрватску. Сигуран сам да и ви у Србији препознајете допринос који су Хрвати дали Србији. У обје државе често истичемо како имамо одличне прописе којима се штите мањинске заједнице, али увијек и наново видимо како нисмо учинили довољно, да у стварности још има дискриминације, непоштивања права која припадају мањинама, потицања сегрегације и мржње.
За међунационалне одговорности, наравно, увијек су одговорне обје стране, али свугдје и увијек главну одговорност за квалитету међунационалних односа у држави има већинска заједница. У Хрватској су то Хрвати, у Србији Срби.
Наша друга обавеза је да отварамо и стварамо могућности за сурадњу. Хрватска и Србија су непосредни сусједи, нужно државе које су усмјерене једна на другу. Наши грађани тргују, путују, стварају пријатељства па и обитељи. Изложбе, концерти, књиге, академска сурадња и знанствени скупови на којима заједно судјелујемо повезују нас и обогаћују.
Хрватско господарство је у Србији уложило 622 милиона еура, 16% од цјелокупног улагања изван Хрватске. Србија је Хрватској девети трговински партнер у укупној размјени, шесто најзначајније извозно и десето најзначајније увозно тржиште.
Само у првом кварталу ове године наша укупна робна размјена износила је 295 милиона еура. То су за наше земље озбиљни бројеви, али далеко од онога што у господарском смислу можемо постићи у међусобној размјени и заједничким пословима. Посебице, наша је перспектива заједнички наступ на трећим тржиштима.
Морамо ићи напред. Хрватска и Србија не смију и не могу се исцрпљивати сталним гледањем унатраг, а посебно не смијемо бити таоци оних људи или група који живе од сукоба и од њега профитирају и финансијски и политички. Не смијемо се исцрпљивати ни у незрелим расправама о лидерству, тко је важнији, већи или јачи. То је потпуно бесмислено. Требамо тежити партнерству у развоју, партнерству у европским вриједностима и партнерству у људскости. Сви смо ми, на крају крајева, краћег трајања и мање важности од наших народа и држава и требамо им служити с поштовањем које ствара квалитетнији и смисленији живот.
У том смислу желим честитати српској влади на храбрости са којом се суочила с повијесним изазовима и одлучности у одабиру европског пута. Треба имати снаге себе и свој тренутачни политички интерес одредити дугорочном интересу државе. Визија и снага да се она изнесе су ријетке и скупе вриједности на политичком тржишту.
Однос између наше двије државе и наша два народа је битан и за цјелокупне односе на југоистоку Европе. Не мислим да је тај однос пресудан или чак судбински, како га неки тумаче, али јесте изнимно важан у стварању опће атмосфере сурадње. Имамо одговорност и према својим сусједима у регији и у Европи.
Коначно, питање Европе. И у хрватском и у српском јавном простору ријечи Европа и европске интеграције се дневно спомињу тисуће пута. Фразе да идемо у Европу или да смо се вратили Европи не значе пуно. Пуно значе вриједности које прихваћамо с Европом. Народи у овој регији појам Европе требају доживљавати као пут унутарњих пропитивања и реформи, модернизације и прилагодбе новим увјетима. Овај дио Европе заслужује знатно више самосвјести и вјере у своје капацитете и знања. Захтјева међутим, ту мислим наравно на све наше земље, укључивши и Хрватску, пуно више дисциплине, фокуса, стратешког размишљања и планирања.
Хрватска је након година напорног и захтјевног преговарања постала чланица Европске уније. Било је тешко, али се исплатило. Унаточ садашњим економским тешкоћама, сигуран сам да је Хрватска кроз процес преговора постала боље друштво. И вас чека велики напор при остварењу европским амбиција. Желим још једном поновити да ће Хрватска и Србији и свим својим сусједима помоћи колико буду тражили и колико год ми будемо могли дати. Стандарди су јасни. Морају их испуњавати сви подједнако, али мора постојати и посвећеност Европске уније процесу проширења на поштен и транспарентан начин.
У том смислу, земље у овој регији се требају знатно више и саме побринути за своје заједничке интересе. Потребна је знатно јача фокусираност на конкретне пројекте, посебно пројекте стратешке инфраструктуре, јачања господарства, заједничког наступа на трећим тржиштима, уопће стварања увјета за модерну и конкурентну економију. Као што треба јасно рећи да ми немамо другог избора осим сурадње, тако треба рећи, и надам се да је то заједничка жеља, да смо тој сурадњи искрено посвећени.
Требамо стално себи постављати нове, захтјевније циљеве, стално и упорно отварати нове могућности. Кад сам ја био млад, влаком се из Загреба за Београд путовало четири сата. Данас то путовање истим влаком траје седам сати и то говори који смо назадак учинили. У Европи се такве раздаљине прелазе за сат и по. Изгубили смо двије генерације напретка и сада то морамо надокнадити.
Боримо се, наравно, за своје интересе, али поштујемо једни друге. Дужни смо то партнерима у регији, Европи и свијету. Дужни смо генерацијама које долазе. Прије свега, дужни смо то себи, својим народима и својим државама. Хвала вам лијепа. (Аплауз.)
ПРЕДСЕДНИК: Захваљујем његовој екселенцији господину Иву Јосиповићу.
Закључујем Седму посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у 2013. години. Хвала вам.
(Седница је завршена у 17.25 сати.)



Видео (1)

Среда, 16. октобар 2013. | Седма посебна седница Народне скупштине Републике Србије у 2013. години 16.10.2013.



Претходни месец Следећи месец
П У С Ч П С Н
26 27 28 29 1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31