Тим поводом и ове године смо дужни да поновимо које су наше обавезе и одговорности у спречавању насиља над женама. Оно што је нажалост и даље велики проблем у нашем друштву јесте физичко насиље које жене трпе од стране брачних или ванбрачних партнера. Последњи пример убиства жене у Панчеву је нажалост само један у низу трагичних догађаја који су се десили ове године и који се континуирано дешавају дуги низ година. Стога борба против породичног и партнерског насиља према женама треба да буде у врху наших приоритета.

Поред свих законских решења, кампања које се спроводе у средствима информисања, све боље координације државних органа надлежних за активности у борби против насиља, чини се да су помаци спори. За жене према којима су насилници ишли дотле да им одузму живот, већ је прекасно, а за њихову децу, ужу и ширу породицу, нема друге утехе, осим да убице буду адекватно кажњене. Стога се надам да ће судови у свим случајевима насиља над женама имати у виду тежину учињеног кривичног дела, али и општу поруку коју изреченом санкцијом шаљу друштву да је насиље над женама тежак злочин, да представља тежак облик кршења људских права и да ће сви будући насилници имати исту судбину.

Казне према насилницима над женама морају бити оштре и ефикасне. Међутим, казне очигледно нису довољне да би се насилници спречили да изврше кривично дело. Потребно је радити превентивно и мењати свест људи, па и свест тих особа које је тешко назвати људима, који су у стању да одузму живот другом људском бићу и да униште будућност својој деци.

Држава јесте обавезна да створи законски и институционални амбијент у коме ће жене бити заштићене од насиља, као и да предузима превентивне мере како би се насиље пре свега препознало, а онда и спречило. Доста тога је учињено, али очигледно није довољно и очигледно је да негде грешимо, почев од медијских садржаја који су препуни насиља, до тога да центри за социјални рад дају дозволу за виђање деце насилнику који је већ био пријављиван и који поседује оружје.

Међутим, одговорност је и на сваком од нас појединачно, ми морамо бити свесни и одговорни за своје понашање. За спречавање насиља над женама, поред професионалне одговорности запослених у институцијама, важна је и лична одговорност сваког појединца. Зато апелујем пре свега на мушкарце да конфликте решавају мирним путем, разговором и компромисом. Насиље никада није решење, без обзира колико су дубоки разлози и поводи за несугласице и проблеме. Насиље према женама није доказ моћи и снаге, већ слабости и кукавичлука. Такође, пребацивање одговорности на жртву, разумевање поступака насилника и прећутно одобравање је нешто што још увек постоји у нашем друштву, а произилази из предрасуда којима се жене деградирају и омаловажавају. Овом приликом апелујем и на саме жене да не трпе и не поричу насиље, већ да реагују док још има времена и насиље пријаве.

На крају желим да изразим наду да ће у периоду који је пред нама доћи до значајнијег напретка и да ћемо коначно наћи начин да се изборимо са овим великим проблемом. Верујем да данас ипак имамо институције којима жене у невољи могу да се обрате, у којима раде одговорни професионалци који су спремни да им пруже помоћ и подршку, да њихове проблеме, страхове и сумње схвате озбиљно и да уложе максималне напоре да препознају и спрече насиље.