Његово обраћање поводом комеморације страдалим жртавама пренисмо вам у целости:

Поштовани грађани,

Драги пријатељи,

Дошли смо данас у Цикоте, у Јадар, да одужимо два велика дуга која носимо већ осам деценија. Један је дуг према 450 људи овог дивног и напаћеног краја, који су страдали од руке немачких окупатора, само зато што су се невини нашли на путу њиховог безумног освајања. Одужујемо и дуг нашим потомцима тако што им остављамо ово сећање на сељаке из Цикота и ово спомен-обележје као место због којег ће увек памтити колика је цена слободе и колико је важно да то никада не заборавимо.

Неко ће рећи да смо морали још пре много година да се окупљамо у Цикотама и одајемо пошту жртвама једног од најстрашнијих злочина над нашим народом у Другом светском рату. И биће у праву сви који то кажу. Али овим показујемо да време и године не могу и не смеју да значе и заборав, нити разлог да се одричемо наших жртава и наше историје. Напротив, и за сто и за двеста година, наша света дужност биће да се сећамо свакога ко је дао свој живот и платио најскупљу цену да живимо у миру и у слободи.

На овом спомен обележју налазе се имена свих којима је тог 19. октобра 1941. прекинут животни пут. Пред нама су сви који су до тог дана имали своје породице, своје планове за будућност и најлепше жеље за себе и своју децу. За њих је све то нестало у једном дану, а да не би нестало заувек, ми смо морали да се потрудимо да њихову жртву достојно обележимо и да их се сетимо и одамо им пошту. То је најмање што можемо да урадимо за ову јадарску децу, за домаћине и њихове вредне жене и родитеље.

За један народ не постоји већа трагедија него да препусти забораву своје жртве и своју историју. И нама се то, нажалост, дешава – често смо сами за то криви, а некада нас и други гурају ка том забораву, знајући да нам тако праве највећу штету. Ми то нећемо да дозволимо и зато смо данас овде.

Велики Иво Андрић говорио је да свако од нас умире само једном, а велики људи два пута – када оду са овог света и када нестане њихова задужбина. Данас смо овде да не дозволимо да наша деца, целе породице из Цикота умру по други пут, јер они су највећи људи које имамо и не смемо да дозволимо да нестане сећање на њихову жртву.

Овде смо и зато да све оне који данас покушавају да нас убеде у супротно, јасно и гласно кажемо да знамо шта се догађало и у Јадру и у целој Србији пре 80 година и да не смеју да се дрзну да од џелата праве жртве. Не може Милан Недић да буде успомена коју Срби треба да памте по добру. Ја сам скинуо његову слику у згради Владе, јер је неко хтео да га потури међу све остале председнике свих српских влада у историји. Није Милан Недић био никакав председник Владе Србије, он је био обичан слуга нацистичког окупатора, оног ко је побио ове добре људе у Јадру и нема му места нигде осим на списку народних издајника и злочинаца.

И зато имам право да тражим од Хрватске да склони споменике и имена улица по злочинцима из Јасеновца, и да у Босни и Херцеговини склоне све што слави убице и народне издајнике, и у Црној Гори да не машу сликама оних који су српски народ завили у црно. Србија и српски народ су поднели највеће жртве и у Првом и у Другом светском рату и наша је дужност да то памтимо, али и да не дамо да нас неко учи да нисмо у праву. Нека дођу у Цикоте и нека прочитају ова имена и нека престану да прекрајају историју и да пљују на милионе наших предака који су пали за слободу.

Србија данас живи у миру и живеће у миру још много година и још много генерација иза нас. Живеће тако све док се буде сећала својих жртава и док буде поштовала цену коју су платили за нашу слободу. Ако неко зна колико је вредно имати мир, онда је то Србија и нека нам нико не говори другачије. Само у миру можемо да покажемо колико смо јаки и колико стварно вредимо.

Дугујемо и огромну захвалност свима који су се потрудили да се подигне ово спомен-обележје, народу овога краја, граду Лозници, СУБНОР-у и свима другима, јер без њиховог труда не бисмо имали прилику да се како доликује поклонимо жртвама у Цикотама.

Хвала вам, нека је вечна слава нашим палим Цикоћанима!

Смрт фашизму

Живела Србија!