Наиме, Устав Републике Србије, у члану 106, прописује да се Народна скупштина састаје у два редовна заседања годишње, те да прво редовно заседање почиње првог радног дана у марту, а друго првог радног дана у октобру и да не може да траје дуже од 90 дана. Истим чланом Устава је прописано да се Народна скупштина састаје у ванредно заседање на захтев најмање трећине народних посланика или на захтев Владе, са унапред одређеним дневним редом.

Дакле, Устав прави разграничење између редовног и ванредног заседања Народне скупштине. Дефинисањем датума почетка редовних заседања поставља се јасна граница у којој све активности у ванредном заседању морају да престану. Ово правило је доследно примењивано у свим претходним сазивима Народне скупштине и никада се није доводило у питање. У супротном, овакво тумачење какво је изнела народна посланица Тепић значило би да редовно заседање никада не мора да започне, а и да нема разлике између редовног и ванредног заседања.

Надам се да ће ово појашњење и подсећање бити од користи пре свега народној посланици Мариники Тепић, али и целокупној јавности да правилно сагледа рад Народне скупштине и не подлегне непримереним и неутемељеним оптужбама.

Напомињем да се предлози закона поводом којих су затражена ванредна заседања и даље налазе у скупштинској процедури.