Председница је за ову седницу утврдила дневни ред са једном тачком и то:

Обраћање Народној скупштини Норберта Ламерта, председника немачког Бундестага.

По завршетку обраћања председника немачког Бундестага Норберта Ламерта, председница Народне скупштине Маја Гојковић закључила је Осму посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву.

ПРИВРЕМЕНЕ СТЕНОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ
(нередиговане и неауторизоване)

(Седница је почела у 12.15 часова. Седницом председава Маја Гојковић, председник Народне скупштине.)



ПРЕДСЕДНИК: Поштоване даме и господо, поштовани народни посланици, поштоване екселенције, отварам Осму посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву.
Као што вам је познато, ову посебну седницу сазвала сам да би се Народној скупштини обратила Његова Екселенција, господин Норберт Ламерт, председник немачког Бундестага.
Част ми је да, у име Народне скупштине и у своје име, поздравим Његову Екселенцију господина Норберта Ламерта.
Поред њега, поздрављам посланике Бундестага господина Штефана Албанија и Фридриха Остендорфа, као и остале чланове делегације.
Такође ми је част да поздравим и присутне чланове Владе Републике Србије, као и представнике дипломатског кора у Републици Србији.
Сада молим Његову Екселенцију, господина Норберта Ламерта, да нам се обрати. Изволите.
НОРБЕРТ ЛАМЕРТ: Поштована госпођо председнице Скупштине, уважене колегинице и колеге Народне скупштине, екселенције, драги гости, желим срдачно да се захвалим на љубазном позиву и у име мојих колега из немачког Бундестага и на посебној привилегији да данас имам част да у неком интерном, али с обзиром да се јавно преноси и у јавном дијалогу размишљам о узајамним намерама о креирању наше будућности у Европи.
Наша посета овде у Београду је израз нашег интересовања за вашу земљу, њену историју, њену културу. Оно што нас занима јесте пре свега најновији развој, укључујући перспективу која ће се развити из тога за догледну будућност и која зависи не само, али ипак у великој мери од овог парламента, од Народне скупштине.
У свим разговорима које смо водили током јучерашњег и данашњег дана, у различитим форматима, дошли смо увек до понављања две опаске. Под број један, сви саговорници су потврдили колико су добри билатерални односи између Немачке и Србије. Као друго, сви су више или мање недвосмислено дали до знања да од Немачке очекују посебну улогу у даљем процесу у Европи, али и у посебном односу између Европе, односно ЕУ и Србије.
И једно и друго је ново и није нешто што се само по себи подразумева. Нити су немачко-српски односи увек били блиски и пријатељски, нити се увек улога Немачке сматрала као посебно конструктивна. Самим тим може се приметити да је дошло до промена током претходних година и то је за мене један важан привремени
1/2 МО/ВК

резултат, не само ове посете, али и ове посете, да су промене могуће и биће и јесу неопходне убудуће ако желимо да постигнемо циљ који се све више и све јасније, а поготово сада за време наступног говора вашег новоизабраног председника државе, дакле, једно стратешко опредељење Србије у Европи с погледом на ЕУ.

2/1 ВС/БМ 12.20 – 12.25

Ја желим, ако дозволите да вам кажем нешто и изнесем своје ставове о не толико једноставним, али веома важним искуствима Немачке из најновије прошлости. У та искуства спада и закључак да демократија није могућа без стабилности, али стабилност без демократије исто тако није могућа.
Дакле, једно је предуслов за друго.
Када ми је јуче председница Скупштине указала на то, односно да сам ја први председник Бундестага који је дошао у посету Београду, ја сам одговорио, претпостављам да, пре мене је био, ако ништа друго, ипак посета председника Народне скупштине НДР-а. Тај парламент је престао да постоји, цела та држава више не постоји, зато што тај наводни парламент није био израз суверене воље народа, већ инструмент за менторство једног народа, туторство једног народа.
Дакле, продужена рука једне странке, а не оно што заправо парламент мора и треба да буде у виталној демократији. Значи, израз различитих ставова, уверења и убеђења које треба изразити у модерном друштву и која постоје у том друштву.
Сада ви сви знате, поштоване даме и господо, Немачка није извор демократије. Ми то нисмо измислили и требало нам је више покушаја док није настало оно што сви сматрају, посебном стабилном парламентарном демократијом у Немачкој.
Из тог разлога, често указујем на чињеницу, уосталом, и у Немачкој, на први покушај да се успостави демократија у Немачкој, пре тачно скоро 100 година, доживео крах после целих 13 година, тзв. вајмарска демократија, после Првог светског рата и са једним Уставом који би био значајан барем на папиру, није доживео ни пунолетство.
Међу историчарима данас је неспорно, међу многобројним разлозима који су довели до краха немачке демократије, прве немачке демократије, најважнији појединачни разлог је био мањкаво залагање демократа. Прва немачка демократија је пропала због тога што је било превише противника и премало поборника демократије и да они који су се борили за ту демократију, који су носили одговорност, како у Влади, тако и у парламенту, међусобно супарништво су сматрали важнијим од заједничке одговорности свих демократа.
Од тог неумољивог и трајно постојећег супарништва и неспособности за склапање консензуса, одбијање неопходних компромиса, управо из тих разлога је пропала прва немачка демократија.
Ви сви знате да последица тога, тог краха немачке демократије на немачком тлу, имао би стравичне последице, не само за Немачку, већ и за целу Европу, зато што оно што је уследило после тог краха демократије, једноставно је упропастило и рушило Немачку и цели европски континент.
Мислим да се без претеривања може тврдити да трауматично искуство краха немачке демократије и сећање на ужасне и стравичне последице тог краха, урезани су у генетски код наше земље.

3/1 ЈИСМ

Из искуства са диктатуром и перцепције ужасне историјске кривице које осећамо према нашим европским суседима, израсло је једно ново схватање демократије и Устава и уставног поретка и једно ново схватање и другачије схватање о неопходном опхођењу међу демократијом, о неопходном балансу између консенса и компромиса, између компромиса и конфликта, између интереса и убеђења.
Данас желим да се заложим, као што то чиним у свим парламентима, компромиси су неопходан услов за функционисање једног демократског система и тако их треба схватити, и не само схватити него и применити. То ја и те како знам, да је лакше то формулисати, него да се то оствари и у пракси. Сви смо ми убеђени о ономе што ми сматрамо да је исправно и то наравно и повећава репутацију када неко заиста сматра и постулира, само на тај начин можемо, међутим, ако једна земља треба да буде заступљена у свим својим институцијама и ако сви желимо да имамо утисак да се не ради о појединачним ставовима који надгласају остатак и да што већи број тражи заједнички пут, онда то захтева, једноставно одрживост у политичким одлукама и повећава ту одрживост у политичким одлукама.
Ми имамо, као што знате, у Немачкој на основу немачког јединства и одлуке прве и једине, у слободним изборима изабране Народне скупштине НДР-а, проширили територију над којим важи уставни закон и за разлику од других европских земаља и суседа, имамо искуство транзиције и имамо искуство транзиције од ауторитарног система у демократски систем и ако свако мора да има и да стекне своја искуства, ми оно што се да пренети до тог искуства, врло радо пренесемо у светлу нашег искуства и учествујемо у процесима у другим земљама.
Желим и данас, још једном указати на чињеницу да ми не можемо довољно често дати до знања јавности да оно што чини демократију демократијом није постојање Владе, него постојање парламента. Влада увек постоји, од кад постоји и човечанство постоји и Влада.
Парламент је релативно нова појава историје и чињеница што постоји Влада није неки разлог, односно нека разлика између два система. Међутим, да ли постоји парламент и да ли постоји неко ко заступа своје ставове, да не само именује неку владу, него да и врши надзор над том Владом? То је нешто што један систем чини демократским системом.
Желим додати да не можете препознати демократију на чињеници што постоје већине. То јесте тачно, али релативно банална чињеница. Демократију можете препознати по томе што већине не могу одлучити о томе да ли постоје мањинска права, него што мањине имају своје неприкосновено право, које нису на диспозицији већине и то се мора изразити у парламенту – како може у једном друштву да расте схватање о томе да мањинска права јесу неприкосновена права ако се то не практикује у парламенту.

4/1 ГД/МЈ 12.30 – 12.35

Као треће, наравно, парламент има смисла само онда када поред странака које су у Влади постоје и оне које су у опозицији, а када та опозиција исто тако има своје ставове и исте интересе. Из тог разлога желим изразити своје изразито поштовање према развоју који се може приметити у овој земљи већ неколико година.
Не могу разумети, што сте и ви рекли, иначе бих се осврнуо на то, ја се извињавам, али желим то повезати са охрабрењем да оно што се сматра сасвим очигледно неопходним, наиме, да се настави реформски пут и да се при томе има на уму да ова земља не само да мора спровести економске реформе, него сасвим очигледно и политичке реформе.
Ако сам добро разумео говор новог државног председника, да најави дијалог о конституционалним питањима, онда ја под тиме замислим да заправо најважније место за такав један дијалог је управо овај парламент, где иначе можемо водити такву једну расправу, где и на који начин се треба променити Устав, у интересу развоја земље уопште, а поготово с погледом на приступање ЕУ.
Већ пет година Србија има статус кандидата, а ја сам управо имао прилику да са члановима Групе пријатељства, немачко-српске групе пријатељства, разговора на ову тему. Пет година је у сваком случају дуже у односу на један мандат, али подсетио сам да након транзиције са ауторитарних комунистичких система у средњој и источној Европи је требало 14 година, док Пољска, Мађарска, Чешка Република и друге државе чланице нису постале државе чланице ЕУ и да чланство у ЕУ није аутоматизам већ да се ради о одлуци о припадности једној заједници држава која практично дели заједничка уверења о демократским принципима о којима се не може преговарати и које такође карактерише заједничка спремност да се све више задатака заједнички одрађује.
Не може се уопште проценити на ком је нивоу ова поставка задатака. У крајњој линији, не ради се ни мање ни више него о спремности да се одрекнемо одређених делова суверенитета које бисмо могли да задржимо за себе, али које у заједници држава делимо са другима у уверењу да ћемо на овај начин остварити већи утицај на историју и на догађања у периоду глобализације.
Ових дана почињу преговори са једном државом чланицом ЕУ која то више не жели да буде. Лично сматрам да је то, историјски гледано, погрешна одлука, али то је нешто што је одлика заједница држава, да нико није приморан да јој приступи, а нико није приморан ни да остане уколико верује да ће се боље развијати ван заједнице него што ће се развијати у њој, али тај актуелни пример нам појашњава да овде не говоримо о неком чланству у тениском клубу или голф клубу, ми говоримо о чланству у заједничким државама са високим узајамним очекивањима и захтевима и морамо знати да ли заиста желимо да уђемо и да се упустимо у то.

5/1 БД/ИЋ 12.35-12.40

Ми смо са интересовањем и симпатијом примили к знању да се Србија определила за ту стратешку опцију за себе и да је исту прогласила. Будући да смо заинтересовани за развој овог региона као дела Европе и морамо имати такав интерес и доказали смо да га имамо.
Ми у односу на ту стратешку позицију нисмо само отворени, већ смо изразито наклоњени таквом ставу и не може се превидети да протеклих година Немачка није била само најважнији трговински партнер Србије, већ и најважнији донатор кад су у питању развоји у друштву у најразличитијим сегментима друштва, што потврђује нашу заинтересованост како за ову земљу, тако и за овај регион.
Драге колегинице и колеге, моје даме и господо, имам јасну представу коју сад не могу у појединостима да изложим, нити желим, како ће историчари раније посматрати кретање у Европи на почетку 21. века, како ће све то описивати.
У сваком случају, ми живимо у из темеља промењеном свету, у ком одавно више Европа није природан центар збивања у свету. У том контексту, и те како постоји уверљива претпоставка да у таквом једном промењеном свету сопствене интересе можемо најпре успешно остваривати ако их остварујемо заједно, а не појединачно, не свако за себе, а никако свако против сваког другог, свако против свог суседа.
Сви смо Европљани, са ове и са оне стране Европске уније. Сви имамо слободну одлуку да учествујемо у том великом европском пројекту или да просто одустанемо од тога, али морамо да будемо свесни да Европа није само велико обећање. Европа је и велика узајамна обавеза. Само са тим обавезама у које добровољно улазимо можемо да остваримо то велико обећање. У томе ми Немци желимо и даље да учествујемо, желимо да остваримо допринос који можемо и позивамо све оне који желе у томе да учествују.
Захваљујем вам се најсрдачније за ову ретку прилику да у овој просторији имам прилику да вам изложим ово што сам изложио и радујем се сарадњи између наша два парламента у наредним годинама. Захваљујем се.
ПРЕДСЕДНИК: Захваљујем Његовој Екселенцији на обраћању.
Закључујем Осму Посебну седницу Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву.

(Седница је завршена у 12.40 часова.)