Istanbulska konvencija je definisana kao „zlatni standard“ u borbi protiv nasilja nad ženama. Ova Konvencija zaista poseduje inovativne karakteristike koje je čine sofisticiranim, dalekosežnim tekstom i najvažnijom referencom, standardom na koji se mnoge zemlje ugledaju, uključujući i zemlje izvan granica našeg kontinenta pošto je Konvencija otvorena za pristupanje zemalja koje nisu države članice Saveta Evrope.
Na konferenciji je bilo reči o integrisanim politikama. Ovo je jedno od 4 P na kojima se zasniva Istanbulska konvencija, uz Prevenciju, Protekciju i Procesuiranje. To je zaista jedan od inovativnih elemenata Konvencije, čiji je cilj da se dopunjuju i jačaju druga „P“, i to upravo stvaranjem institucionalne strukture za eliminaciju nasilja nad ženama.
Istanbulska konvencija zahteva od države da blisko sarađuje sa civilnim društvom. Ona zapravo zagovara saradnju između svih aktera, između ostalog, da bi se obezbedilo delotvorno upoznavanje s problemom. Svest o rasprostranjenosti nasilja nad ženama, sa tačnim podacima o žrtvama, počiniocima, vrstama nasilja, od ključnog je značaja za sve one koji su uključeni u borbu protiv njega.
Tužilaštvo je takođe od ključnog značaja: efikasno gonjenje počinilaca nasilja nad ženama znači kraj nekažnjavanju, čega je previše bilo veoma dugo, te ostvarivanje pravde za žrtve. Takođe smo razgovarali o zaštiti. Znamo da je nasilje nad ženama oko nas, na ulicama, na radnom mestu i kod kuće. Takođe, nasilje preti da eskalira. Mogu postojati rani znaci, kasnije razni oblici nasilja postaju sve teži. Ukoliko su žrtve svesne svojih prava i rizika kojem se izlažu, ako pozovu u pomoć, šta mora da se uradi da bismo ih zaštili? Drugim rečima, kako da se isplete sigurnosna mreža oko njih?
Nažalost, primera nasilja nad ženama ima beskrajno mnogo, njegovih žrtava bezbroj. Nasilje u porodici je oblik nasilja koji je suviše čest i koji utiče ne samo na žene, već i na muškarce, decu i starije osobe. Neophodno je da zemlje članice Saveta Evrope intenziviraju napore da ovaj preporučeni set mera pretvore u nacionalne politike i praksu.
Istanbulska konvencija je otvorena za potpisivanje u maju 2011. godine. Tri godine kasnije, u aprilu 2014. godine, nju je ratifikovalo 10 država članica (Srbija je jedna od ovih zemalja, tačnije osma), što je pokrenulo njegovo stupanje na snagu 1. avgusta 2014. godine. Ona nudi evropskom regionu prvi set pravno-obavezujućih standarda.
Od država potpisnica se između ostalog zahteva da preduzmu širok spektar mera, na primer: prikupe relevantne statističke podatke o slučajevima nasilja nad ženama; zaštite i podrže žrtve kroz policijske intervencije i adekvatne usluge podrške; kriminalizuju različite oblike nasilja nad ženama i nasilja u porodici; progone počinioce i obezbede žrtvama pristup pravdi.
Tokom konferencije, prepoznato je da je postizanje rodne ravnopravnosti u zakonu i u praksi ključ za nasilje nad ženama. Nasiljem nad ženama i nasiljem u porodici ne može da se bavi samo jedna agencija ili institucija. Stoga su učesnici uključili i predstavnike iz: vladinih struktura i institucija na nivou donošenja odluka, parlamenata i lokalnih vlasti, sudstva i organa koji sprovode zakon, kao i drugih regionalnih i međunarodnih organizacija, NVO i civilnog društva, kao i medija.
Nakon uvodne reči Laure Boldrini (Laura Boldrini), predsednice italijanskog Veća poslanika, Gabrijela Bataini-Dragoni (Gabriella Battaini-Dragoni), zamenica generalnog sekretara Saveta Evrope podsetila je da nasilje nad ženama nije privatna stvar, te da je naša dužnost da progovorimo. An Braser (Anne Brasseur), predsednica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, istakla je da zakonodavni rad mora da se sprovede brzo.
Morten Kjerum (Morten Kjærum), direktor Agencije Evropske unije za osnovna prava fokusirao se na multisektoralni pristup i iznošenje problema na videlo. Marselin Naudi (Marceline Naudi), socijalna radnica iz Malte je rekla da je potrebna promena u našim pretpostavkama da bi se promenile rodne uloge. Gauri Van Gulik (Gauri van Gulik), globalna zastupnica za ženska prava „Human Rights Watch“ nas je obavestila da se, prema njima, većina devojaka ne može osloniti na policiju, socijalne radnike itd. U policiji, zvaničnici često kažu „ukoliko ne teče krv, ništa ne možemo da uradimo“. Ona se takođe složila da opšti način razmišljanja mora da se menja i konačno, počinioci treba da imaju osnovani strah od posledica. Luiza Beti (Louisa Betti), novinarka iz Italije je rekla da su najveći problemi potcenjivanje nasilja i ponovno nasilje nad žrtvama. Marija Anheles Karmona Vergara (Maria Ángeles Carmona Vergara), predsednica Opservatorije rodnog nasilja i nasilja u porodici iz Španije je istakla da je potrebno imati tačne podatke. Potom su razni govornici izrazili mišljenje o žrtvama koje bi želele da dobiju sve usluge na jednom mestu, a ne da lutaju od mesta do mesta. Dakle, bolja koordinacija je potrebna. Rosa Logar (Rosa Logar), izvršni direktor Bečkog centra za nasilje u porodici iz Austrije je takođe naglasila da službe treba da budu specijalizovane. Mišel LeVoi (Michele LeVoy), direktorka Platforme za međunarodnu saradnju po pitanju nedokumentovanih migranata predložila je da svi akteri budu obučeni i podsetila je učesnike da promena počinje sa nama.
Poenta završnih primedbi koje je iznela Gabrijela Bataini-Dragoni (Gabriella Battaini-Dragoni), zamenica generalnog sekretara Saveta Evrope je da nema sumnje šta treba da se uradi u budućnosti. Pošto je Istanbulska konvencija ponudila razne alate i odredbe, ja sam uverena da će naša nacionalna zakonodavstva odražavati sve njene aspekte, zaključila je Elvira Kovač.