Petak, 24. novembar 2017.
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembra, kada se ljudi širom sveta ujedinjuju u kampanji posvećenoj borbi protiv nasilja nad ženama, prisećamo se svih žena koje su bile žrtve nasilja, od žena žrtava diktatorskih režima koje su izgubile život zbog svojih ideja i zalaganja za ženska prava, do žena koje su žrtve porodičnog i partnerskog nasilja.
Tim povodom i ove godine smo dužni da ponovimo koje su naše obaveze i odgovornosti u sprečavanju nasilja nad ženama. Ono što je nažalost i dalje veliki problem u našem društvu jeste fizičko nasilje koje žene trpe od strane bračnih ili vanbračnih partnera. Poslednji primer ubistva žene u Pančevu je nažalost samo jedan u nizu tragičnih događaja koji su se desili ove godine i koji se kontinuirano dešavaju dugi niz godina. Stoga borba protiv porodičnog i partnerskog nasilja prema ženama treba da bude u vrhu naših prioriteta.
Pored svih zakonskih rešenja, kampanja koje se sprovode u sredstvima informisanja, sve bolje koordinacije državnih organa nadležnih za aktivnosti u borbi protiv nasilja, čini se da su pomaci spori. Za žene prema kojima su nasilnici išli dotle da im oduzmu život, već je prekasno, a za njihovu decu, užu i širu porodicu, nema druge utehe, osim da ubice budu adekvatno kažnjene. Stoga se nadam da će sudovi u svim slučajevima nasilja nad ženama imati u vidu težinu učinjenog krivičnog dela, ali i opštu poruku koju izrečenom sankcijom šalju društvu da je nasilje nad ženama težak zločin, da predstavlja težak oblik kršenja ljudskih prava i da će svi budući nasilnici imati istu sudbinu.
Kazne prema nasilnicima nad ženama moraju biti oštre i efikasne. Međutim, kazne očigledno nisu dovoljne da bi se nasilnici sprečili da izvrše krivično delo. Potrebno je raditi preventivno i menjati svest ljudi, pa i svest tih osoba koje je teško nazvati ljudima, koji su u stanju da oduzmu život drugom ljudskom biću i da unište budućnost svojoj deci.
Država jeste obavezna da stvori zakonski i institucionalni ambijent u kome će žene biti zaštićene od nasilja, kao i da preduzima preventivne mere kako bi se nasilje pre svega prepoznalo, a onda i sprečilo. Dosta toga je učinjeno, ali očigledno nije dovoljno i očigledno je da negde grešimo, počev od medijskih sadržaja koji su prepuni nasilja, do toga da centri za socijalni rad daju dozvolu za viđanje dece nasilniku koji je već bio prijavljivan i koji poseduje oružje.
Međutim, odgovornost je i na svakom od nas pojedinačno, mi moramo biti svesni i odgovorni za svoje ponašanje. Za sprečavanje nasilja nad ženama, pored profesionalne odgovornosti zaposlenih u institucijama, važna je i lična odgovornost svakog pojedinca. Zato apelujem pre svega na muškarce da konflikte rešavaju mirnim putem, razgovorom i kompromisom. Nasilje nikada nije rešenje, bez obzira koliko su duboki razlozi i povodi za nesuglasice i probleme. Nasilje prema ženama nije dokaz moći i snage, već slabosti i kukavičluka. Takođe, prebacivanje odgovornosti na žrtvu, razumevanje postupaka nasilnika i prećutno odobravanje je nešto što još uvek postoji u našem društvu, a proizilazi iz predrasuda kojima se žene degradiraju i omalovažavaju. Ovom prilikom apelujem i na same žene da ne trpe i ne poriču nasilje, već da reaguju dok još ima vremena i nasilje prijave.
Na kraju želim da izrazim nadu da će u periodu koji je pred nama doći do značajnijeg napretka i da ćemo konačno naći način da se izborimo sa ovim velikim problemom. Verujem da danas ipak imamo institucije kojima žene u nevolji mogu da se obrate, u kojima rade odgovorni profesionalci koji su spremni da im pruže pomoć i podršku, da njihove probleme, strahove i sumnje shvate ozbiljno i da ulože maksimalne napore da prepoznaju i spreče nasilje.
