Obraćanje predsednika Dačića prenosimo u celosti:

Poštovane dame i gospodo,
Dragi prijatelji,

Uvek osećam kao svoju važnu obavezu da se odazovem pozivu Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice i da učestvujem u vašim aktivnostima zato što je vaša organizacija u proteklim decenijama dala ogroman doprinos u rešavanju jednog od najtežih pitanja, a to je zbrinjavanje izbeglica. A naročito mi je zadovoljstvo da se sretnemo i danas, kada imamo lep povod, a to je jubilej 70 godina od donošenja Konvencije o statusu izbeglica i ujedno 45 godina rada Visokog komesarijata za izbeglice u Srbiji.

Čestitam svima ove važne datume i u ime svih naših građana želim da izrazim zahvalnost za predan rad svim saradnicima UNHCR-a i njihovim partnerima, kao i našim domaćim organizacijama koje se svih proteklih godina bave ovom važnom i humanom misijom.

Kao što vam je poznato, Republika Srbija se kao nijedna druga zemlja u modernoj Evropi, suočavala sa velikim izbegličkim talasima svojih sunarodnika, koji su zbog rata i progona morali da napuste svoje domove i potraže spas u našoj zemlji. Naše iskustvo sa stotinama hiljada izbeglica i raseljenih, sa njihovim prijemom i naporima da im obezbedimo normalan život, jedinstveno je u modernoj Evropi i ne želimo nikome da ga doživi.

U najtežim godinama sukoba na Balkanu, a naročito kroz progon srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije, narod Srbije i njene državne institucije pokazale su svoje ogromno srce i iz godine u godinu prihvatale izbeglice kao sebi najbliže i pomagali im da ovde počnu novi život. Svi zajedno možemo da budemo ponosni na to šta smo uradili zajedno, uz ogroman napor i strpljenje, iako čak ni danas ne možemo da kažemo da su svi problemi izbeglica rešeni.

Ne volim da pričam o brojevima, kada govorimo o izbeglicama i raseljenim, to su ljudi sa teškim sudbinama, ali moramo uvek da imamo na umu da je u poslednje tri decenije u Srbiju došlo najmanje pola miliona izbeglih i raseljenih, iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije. Najveći deo njih odlučio je da ostane ovde, zasnovali su porodice, zaposlili se, pokrenuli biznis, ali uvek je pravo pitanje – zašto ni posle nekoliko decenija nisu otvorena vrata za njihov povratak u rodne kuće i na imanja koja su morali da napuste?

Zašto se tek svaki osmi ili deseti od njih vratio u Hrvatsku ili u Bosnu i Hercegovinu, a na Kosovo i Metohiju manje od dva odsto raseljenih. Izbeglička priča ima uvek dve strane. Dužnost Srbije bila je da prihvati svoje sunarodnike i da im pruži najviše što može i mi smo to učinili, činimo i danas. Ali još veća obaveza je bila onih drugih da im se omogući da se vrate svojim kućama iz kojih su isterani. To se, nažalost, nije dogodilo, radilo se sve da im se povratak uskrati.

Srbija će nastaviti da maksimalno pomaže izbeglicama, sve dok i poslednji od njih ne bude imao sve uslove na dostojanstven život, od krova nad glavom, školovanja, zaposlenja, zdravstvene zaštite. Kao ministar spoljnih poslova bio sam zadužen i za sprovođenje Regionalnog stambenog programa, u okviru kojeg smo gradili i dodeljivali stanove izbegličkim porodicama. Srbija je najveći korisnik ovog programa, i do sada je više od šest hiljada porodica dobilo stanove. Obišao sam celu Srbiju, razgovarao sa tim ljudima i ne mogu da zaboravim njihovu sreću, zahvalnost, kad god smo bili u prilici da im čestitamo useljenje u nove stanove.

Želim i ovom prilikom da izrazim zahvalnost UNHCR-u, kao i Evropskoj uniji kao najvećem donatoru ovog programa, ali i ostalima, a ujedno da ih ohrabrim da nastave ovaj program, jer je jedan od najefikasnijih i najpotrebnijih za rešavanje glavnog problema naših izgnanika, a to je krov nad glavom.

Kada je reč o izbeglicama koji već godinama prolaze kroz Srbiju, na svom putu iz Azije i Afrike ka Zapadnoj Evropi, mogu samo da kažem da su naša zemlja i naš narod i prema njima pokazali svoje humano lice, kao retko ko u Evropi. Milion ljudi je prošlo kroz Srbiju u tom izbegličkom talasu, bez ikakvog problema, bez bilo kakve zdravstvene ili druge krize. Pomagali smo im baš zato što smo i sami imali teško iskustvo sa izbeglištvom naših sunarodnika i znamo dobro šta znači biti isteran iz svoje kuće i prinuđen da odeš u nepoznato. Pitanje izbeglica ne sme biti političko pitanje, onako kako se nažalost tretira u velikom delu Evrope i sveta. To je samo stvar humanosti i vaše spremnosti da pomognete kada je neko u nevolji. Mi to tako vidimo.

U tom smislu, želim još jednom da podvučem ogromnu važnost koju danas ima Visoki komesarijat za izbeglice, naš važan partner i prijatelj, u svojoj humanoj misiji. To je naša zajednička misija, mi ćemo je nastaviti na svim nivoima i punom snagom, zato što je to naša dužnost prema ljudima kojima je ovakva podrška preko potrebna.

Hvala vam!